Od kljuna do varalice!

 Da bi sebi obezbedio hranu, čovek je lovio ribe otkako se pojavio na zemlji. Dugo ju je hvatao samo rukama, sve dok nije napravio pravu udicu. Izrezanu iz kostiju ili životinjskih zuba, ona je bila vrlo slična ovim koje se i danas koriste. Čvrstina savremenog čelika samo je omogućila da im se poboljša oštrina, oblina i vrh. I primitivna udica imala je kuku i pravi deo koji se završavao okcem za koje se vezivao konopac, u prvo vreme pravljen od životinjskih nerava i traka od kore drveta. Kasnije je za to korišćena konjska dlaka, a od pre pedeset godina najlon.

                                                                                                                 

Pronađene su praistorijske udice, stare preko 20.000 godina, dok najstarija slikarska kompozicija sa scenom iz ribolova potiče iz VI veka p.n.e. Pronađena je u toskani u ruševinama Tarkvinije(Italija). 

Neki predmeti koji svedoče o tome da se čovek bavio ribarenjem još i danas se koriste kod naroda Afrike i Pacifika koji prave udice od nožica insekta i kukastih kljunova ptica grabljivica. U Polineziji se još uvek upotrebljavaju školjke kombinovane sa kožom ajkula i komadima korala. U Kini se i danas pecaroši služe napravom od komada savitljivog bambusa čiji su krajevi spojeni veoma slabim koncem za koji je pričvršćen mamac. Kad riba zagrize, konac se prekida, a bambus se kao opruga opušta u usta ribe.

                                                               

Neki sistemi nisu specijalno namenjeni hvatanju riba. Tako su na Grenlandu hvatali morževe i foke na taj način što su životinjsku masnoću naticali na dva komada drveta pri čemu se širi okretao na kraju drugog obrazujući tako neku vrstu oslonca koji je sprečavao životinju da pomeri vilice.

U veoma starim grobovima Perua i Kolumbije nađene su zlatne i srebrne udice, što dokauje koliki je značaj čovek pridavao tom instrumentu koji mu je pomagao da načini veliki korak u svom socijalnom razvitku.