Najkompletnija i najefikasnija metoda samoodbrane

 Danas govorimo o jednoj tehnici koja govori o jednoj borilačkoj veštini. Kao što naslovom možete pročitati, reč je o najefikasnijoj metodi samoodbrane, a to je Džu-džica.

          

 Džu-džica se prvi put pojavila u Francuskoj 1889.godine demonstracijama učitelja Jigoro Kanoa, prilikom njegovog putovanja po Evropi za račun japanske vlade. I sve je ostalo na tome.

                                                                                                        

 1904.godine jedan profesor po imenu Renie (njegovo pravo ime je Go de Mongrijar) Otvorio je u Parizu dvoranu gde je predavao džu-džicu, a studirao je u Engleskoj sa japanskim prof. Jukio Tani.

 Iako je njegova visina bila mala, on je izazivao mnogobrojne borce i uvek je pobeđivao. Najčuveniju borbu odigrao je 26.Oktobra 1905. između njega i učitelja Žorža Diboa, pred radoznalom publikom.

 Diboa je tada važio za najboljeg poznatog šampiona u rvanju, dizanju tegova i mačevanju. Bio je takođe i viši i teži od Renija. Međutim, Reni je pobedio Dibou za 26 sekundi, bacivši ga na tlo i primoravši ga na predaju ručnim ključem (džudistima poznat kao juji-gatame).

 Kako je Reni bio toliko ohrabren svojim uspehom mislio je da može da izazove i svetskog šampiona u grčko-rimskom stilu, ruskog diva Ivana Padubnija, koji je bio visok 2m i težak 135kg, koga su zvali "Zaporoški kozak".

       Ivan Padubni "Zaporški kozak"

  Ta borba se odigrala decembra 1910. u Foli-Beržeru, pred masom publike. Podubni je zahtevao da može da nastupi u rvačkom trikou i golih grudi. Reniju je bilo milije da su obojica u platnenim bluzama, ali prihvatio je uslove ruskog šampiona. Ali, pogrešio je jer nije uspeo da zgrabi svog protivnika koji ga je podigao kao slamčicu, bacio ga na pod i zgnječio ga svojom masom pošto je bio teži 70kg. Pod naporom, Reni je morao da odustane.

  Posle ove borbe, policija je zabranila tu vrstu borbe. Reni je tada pao u zaborav, a i džu-džicu takođe. Nekoliko Japanaca su priredili još nekoliko privatnih demonstracija, ali tek 1935.dolazkom profesora Kavaišija, džu-džicu je krenuo upravo maestralno. 1946. nastala je federacija koja se zvala Francuska federacija džuda i džu-džicu.                                                                                                                        I danas je još profesorska diploma državna diploma prof. džuda i džu-džicu. Francuska federacija širi novu zvaničnu metodu nazvanu "temu džu-džicu". U njoj se nalaze kombinacije atemija, projekcija i iščašenja, pa čak i gušenja, koja su od njega napravila veoma efikasnu i sigurno najpotpuniju metodu kako za napad tako i za odbranu.

Šta da se radi sa takvim znanjem?

 Jigoro Kane je davno govorio svojim učenicima:

                                                                                            

 "Najbolje što možete da uradite sa "džu-džicu" to je da ga nikada ne upotrebite...", jer je on opasno oružje u rukama onoga ko je njime ovladao. Ali, govorio je još i:

"Nikada nemojte prestati da ga proučavate i da se usavršavate u toj veštini", jer put vlastitog razvoja prolazi kroz neprekidno traženje vlastitih mogućnosti.

Bavljenje atemi džu-džicom kao i džudom pruža vam unutrašnji mir omogućavajući vam da ignorišete eventualnog izazivača, ali i da se umete braniti ukoliko ste žrtva stvarnog napadača.