Dragi moji što uživate u čitanju mojih blogova, danas sam vam pripremio jednu partizansku priču koja je različita od predhodno, a videćete o čemu se radi. Nadam se da vam se svidela partizanska priča kao i nadam se da će vam se ova svideti. Uživajte u čitanju priče pod nazivom:
Čika Savina sloboda
Deda Sava Gavrilović iz Ašanja rođen je 1891.godine i, po godinama, svakako je jedan od najstarijih sremskih partizana. I uopšte, malo je njegovih parnjaka u ovom ratu nosilo pušku. Krupan i plećat muškarac. Uprkos godinama i vojevanju u dva rata, telo mu je snažno, a duh čio i bodar. Lep čovek izrazito muških crta. Lice mu krase gusti, negovani brkovi, oči živahne, varničave, natkriljene čudno dugim trepavicama. Lobanja mu gola i sjajna, uokvirena tankim vencem proređene kose. Rečit je, razgovoran i otvoren jer kao svi ljudi čiste savesti i obraza, nema šta da krije i taji. U partizane je stupio septembra 1942.godine na neuobičajen način i pod neobičnim okolnostima.
"Poslale me Švabe- tvrdi deda Sava- prvo me dobro izbubecali i rešili da me otpate na onaj svet, a onda se predomislili i, kažem, uputili partizanima. Otišao sam usred dana, sa njihovom propusnicom, ispraćen od njihovog stražara koji mi je, kao i sve ašanjske Švabe, poželeo srećan put. Dogodilo se to posle napada na selo. Ja sam znao da će drugovi navaliti te noći, ali nisam znao kako se završilo. Pucnjava je bila žestoka i potrajala je. U svanuće Miša Kabaz je prebacio pušku preko ramena kao batinu i krenuo kući. Moja baba proviri na Šor: -"Šta ima novo komšija?"- -"Još pitaš!? Pančevac mrtav, petorica naših zarobljenih. Imaju i oni mrtvih. Eno, na raskršću oprućio se jedan komesar
(Lik Save koji bi mogao tumačiti glumac Slavko Štimac) 
-PEDESET ZA JEDNOGA-
-"Valja mi bežati!-kažem babi. Ali kako?" Ustaše i Švabe po šorovima i baštama. Stiglo im pojačanja iz Deča, Bečmena, Zemuna, Skoplja. Šta ću, pomirim se sa sudbinom. Čekam kao ovca nož i uskoro se uverim da moje strahovanje nije bilo zaludno. A-ha evo mi i gostiju, neka grdna švabčina. Uljudno pozdravi, pita jesam li ja taj i taj i, sve tako lepo reč po reč, sa mnom u ustaški tabor. Ima tu ljudi. Nemački major nas prebrojava- fali 11 do 50. Znamo na čemu smo, ne treba da nam kažu. Tako su propisi zaveli: Za Nemca 100, za Švabu 50 duša. Nas 50 zalečiće za Pančevca! Oko stola načečile se ašanjske Švabe. Ustane Karlo Vilner, izađe i uvede mater i brata pokojnog Jovana Šmita-Pančevca, predsednika opštine. -"Evo- kaže Vilner starici-osvetićemo vašeg sina, za njegovu jednu, pedeset srpskih glava!"- -"Ako mene pitate, neće biti osvete!-odseče baba Marija- Zašto se moj sin nije ugledao na svoga brata pa u opštinu i šorom? Vidite li ovog čoveka, (pokaza Stevu Milojevića) prvi nam je komšija. Taj čašicu rakije nije popio bez Johana. I sada on strada zbog njegove ludosti! Nije to tako kako vi mislite: pobijete 50 ljudi i posle kvit. Vi njih danas pod mitraljez, a šta sutra?-pitam ja vas- Šta će sutra biti sa mnom i mojom drugom decom? Ako se ja pitam, a zvali ste me da pitate, nema osvete?"- Starica udari rukom o sto. Oči su joj suve, upaljene, upale u duplje oko kojih se protegao crn, kao ugljenom izvučen , okvir podočnjaka. -"Moj Johan...-glas joj drhti i kida se- moj sin, moj sin Johan sam je sebe ubio!"- ode joj se grcaj i uzdah. -"Protiv ovih ljudi mi nemamo reči, ni oni protiv nas- prihvati je i pridrža sin Krišan- Ne slažem se da im se što god desi. Oni koji su Johana ubili, mi nemamo u rukama. A ovi ljudi nisu krivi!" -"E, kada je tako-govori u neverici Karlo Vilner- kad njima nije stalo do osvete sina i brata...".- -"Ako se ja pitam, a pitam se, neće biti osvete!"- udara šakom po stolu baba Marija. -"Ako Ne poslušate, pisaću Hitleru!"- okrete se vratima. Sin Krišan izađe sa njom. -Pred veče uhapšene su postrojili pred opštinom i, nakon prozivke, jednog po jednog, većinu pustili.
-BORBA SA SAMIM SOBOM-
GHUJUFFFJJJ
-"Nas dvanaest-briše znoj deda Sava-zaključani u opštinsku buvaru. Ta noć je prošla mirno. Nisu nas ni tukli ni saslušavali. Počelo je tek sutradan, kad i sahrana Pančevca. Čim je kucnulo zvono za sprovod, navalili su da nas mlate i traže da odamo ko su partizani i vođe u selu. Meni narede da se izujem. Jedan Ustaša huli mi majku matoru, izvadi nov ekser džepa pa udri meni u taban. Stežem zube i srce da ne jauknem. Bolovi su to. Moram da stenjem". -"Laj, hajdučino matora!"-huli Ustaša i ukucava ekser. -"Ne znam ništa!"-stenjem ja-,"i da vidiš čuda, po glavi mi se motaju baš ti ljudi i imena koje traže. E nećeš, izdajico, pretim sebi u jezik, samo probaj da pisneš, pregrišću te odjedared!"- -"Srećom ekser nije prošao pravo, probio bi kroz stopalo, već ukrivo pod taban. Mučenje je trajalo koliko i sahrana. Verovatno po dogovoru. Kada je zvono kucnulo poslednji put i oglasilo da je ukop mrtvaca završen, Ustaša je iščupao ekser iz tabana i ljut zbog neuspeha, bacio ga u ćošak. Sa sahrane vraćaju se pristav Horvat iz Zemuna, onaj Nemački major i žandamerijski narednik iz Kupinova. Pozivaju redom, pa i mene"- priča deda Sava-"Onako jadnog, i izmučenog. Vide oni odmah šta je sa mnom, jedva dišem, ali prave se ludi".- -"Dal' su te tukli?"- pitaju. -"Što pitate, imate oči".- -"Kada si tvrdoglav i bez nužde trpiš muke. Trebalo je odmah da kažeš, koji su to u vezi sa bandom, koja je izvršila ovaj zločin".- -"Pa kad ne znam, časti mi!"- -"Eh, ne znaš ti".- -U kancelariji, bez kucanja i najave, upade Jova Ciganin: -"Da, prostite, gospodo, meni je zapovedeno da sahranim ovog mrtvaca sa raskršća, a nije rečeno gde da ga zakopam?"- Pitanje se odnosilo na Vasu Rajčevića Strinu, komesara čete u Posavskom odredu, koji je poginuo u napadu na Ašanju i čije su telo fašisti držali izloženo na raskršću, nedaleko od mesta gde je pao. -"Nosi ga i zatrpaj u smetlište, taj nije zaslužio da trune među ljudima", narede. -Jova je podvalio fašistima. Odneo je mrtvog komesara izvan sela i, krišom izlažući svoj život opasnosti, ukopao ga, bez traga i obeležja, u srpsko groblje.
-PARTIZANSKI TAOCI-
-Šestoricu uhapšenika su pustili Deda Savu, Miloša Lazića, Peru Milovanovića, Peru Nikolića, Đoku Vlaškalića i Slobodana Kneževića osudili su na smrt u znak odmazde za Pančevca i petoricu odvezenih ašanjskih Nemaca. Trećeg dana pristav Horvat je ušao kod osuđenika. -"No, kako je, partizanski jataci? Vi ne znate da su vaši partizani zarobili Petera, Johana i Artura Risa. Presreli ih između Mihaljevca i Karlovčića i pohvatili žive".- -"Jesmo l' i za to mi krivi?"- pita deda Sava jetko. -"Niste čika Savo, nego šta misliš da će se dogoditi sa tim odvedenim ljudima?"- -"Jasno je to vama, gospodine. Mi smo vaši, a oni partizanski taoci. Šta vi uradite sa nama i partizani će njima".- -"Dobro, čika Savo, da li bi se mogli nagoditi da ih partizani puste pa da vam oprostim kaznu? Šta veliš da odeš do njih i da se tako sporazumeš?"- -"To ja, gospodine, ne mogu ovako na prečac".- -"I ne treba, čika Savo. Produžićemo vam rok do ujutru pa razmislite sva šestorica".- -Starac teško i ubrzano diše. Zamorila ga priča i uzbuđenje. Znam da ima srčanu smetnju pa redovno, čim osetim otežano disanje i škripu u prsima, preuzmem reč i zabavim ga nekim ratnim događajem. Ovoga puta, međutim, zanelo me njegovo pričanje pa nisam bio dovoljno oprezan. -"Idi, puši"-Šapuće, ne voli da ga gledam nemoćnog. -"Uspomena od obreških Švaba",kucaju prsa.- -"Na zemlji belina, zaledile se bare, steglo. A mi u zasedi dan i noć. Ala smo i navukli zime. U kosti mi se natukao nazeb, tresla me groznica mesec dana! Ali su i platili. Gde ono stadosmo? Da, znam. Dakle, produžili nam rok da razmislimo. Ta noć pretrčala je u konferisanju". Pred svitanje Đoka Vlaškolić zaključi:
-"Dosta mudrovanja. Idi, izbavi makar svoju glavu. A nas, ako pobiju, da nas osvetiš!"-
-"Idi, sveti nas"- prihvate ostali. -"Ujutru lupim u vrata. Hena i Mecner su nas čuvali: -"Hena, javi pristavu da sam rešio".- -"Pristav je otišao u Zemun, ali nas je ovlastio da te pustimo ako odlučiš da ideš".
-Otključa i pusti me.
-PROPUSNICA ZA UKRADENE SVINJE-
-U tom naiđe Jaša Vagner, do pre tri dana zamenik Pančevca, a sada, posle njegove pogibije, novi predsednik opštine. Ide i lače, oplakuje Risove, svoje bliske rođake. Hena mu, brže-bolje istolkuje Nemački da sam se primio ponude.
-"Fala ti, Savo, k'o bratu!"- obraduje se Vagner.
-"Da, Jašo, ali ja moram imati propusnicu".-
-"Ko da ti izda kad beležnik još spava?"- -"Trkom po njega jer, ako zakasnim, stvar je propala! Sada ja komandujem".-
-Jaša otrča. Ja sedim sa Henom u kancelariji, pušim njegove cigarete jednu za drugom. Vraća se Jaša, zna o čemu se radi, smrtno uplašen da sam napravio provalu. Za njim ide beležnik Dušan Marić, beo kao kreč. -"Daj mu, beležniče, propusnicu da je puštenna slobodu da ide i dovede Risove kući"zapoveda Jaša.- -"Jašo, ja takvu propusnicu ne trebam. Neka ispadnu iz kukuruza pred mene i nađu tako nešto misleće da sam špijun i ubiće me. Daj ti meni propusnicuda su mi, recimo, pokradene svinje pa idem da ih tražim".- -"Piši tako, beležniče!"- složi se Jaša. -"Sad još nešto. Šorom je mitraljez do mitraljeza, ja nesmem sam. Daj momka da me povede do kuće, a dalje ću sam".-
-Da mi Henu. Mi na vrata, a moja baba zgotivila rezance sa sirom da mi donese u zatvor. -"Ne boj se, baba Julo- umiri je Hena- čika Sava je pušten na slobodu".- -"Daj nam baba rakije, da proslavimo kad je već ovako ispalo. Juče je trebalo da budem pokojni, a sad. Ne boj se, bit će sve dobro".- -Kada smo popili politru, Hena mi pruži ruku: -"Čika Savo, neka ti je sa srećom!"-. -"Šta je?"- pita baba kada smo ostali sami. -"Brže čist veš da se presvučem i bežim dok se kerovi nisu pokazali, a ti prenoći pa u Karlovčić".- -"Jaoj, meni crnoj kukavici, a kuća, a stoka?"- -"Ćut bre, kukumavko, bit će švapskih, ostaće puste!"- -Zalogaj nisam okusio. Presvučem se pa preko bašte izbijem na šor prema Jarčini. Uz put svratim kod brata od strica. Leži bolestan pod dudom: -"Braco, zar si živ?- raduje se on- a zlikovci pustili glas da ste osuđeni na streljanje".- -"U redu je, samo ne pitaj kuda ću".- -To nam je bilo poslednje viđenje. Ubrzo je umro. Dohvatih se kukuruza, ali se stalno osvrćem da gadovi ne pojure za mnom. Sve tako, osvrćući se, došao sam u Karlovčić. Drugove sam, preko veze, našao na Brzakovom salašu. Tu su i moji Ašanjci i Kameni. Ja njima ispričam šta je i kako je u selu, oni meni šta je sa zarobljenicima. -"Pokojni su, čiča!"- kaže Kameni i ispriča da su Risovi i ubili komesara Strinu. Pojurio je on napred, primetio Risove iza kapije: -"Predajte se!"- vikne im.- A oni: -"Braća Ris se ne predaju!"- skrešu u njega iz pušaka.- -"I, molim ja tebe- čudio se Kameni- usudili se da drugi dan doprate u Mihaljevce nekog poreznika, šta li je. Ukebali smo ih kao zečeve, nisu stigli pušku da pruže. A jesu bili zverovi. Pravi Risovi, režali su na smrt i psovali nam majku srpsku do poslednjeg ropca".- -Tek kod njih, u slobodi, spopali me bolovi od pretrpljenih muka. Sreća moja, među drugovima se zatekao partizan List, Mađar iz Progara, koji je deset godina bio bolničar. On me je povratio. Natopi čaršav u vodu da me, kao dete, povije. Tako danju, tako noću: sedi pored mene i menja obloge. U selu šta je bilo? Zar se od Švaba i Ustaša nadati dobrome? Onu petoricu ljudi oterali su u Vukovar, pa u Jasenovac. Slobodana Kneževića su živog tamo spalili. Ostalu četvoricu selo je nekako otkupilo posle tri, četiri meseca. Moju kuću opustošili ama do končića. Nek im je na čast. Kada su bežali, ni svoje nisu stigli da ponesu. Ko je zarajtao, taj je pobegao. Baba Marija Šmit ostala je sa najmlađim sinom po oslobođenju u selu, u svojoj kući i na svom dobru.
Eto to bi bio kraj ove partizanske priče. Nadam se da ste uživali u svakom naslovu priče. Uživajte do sledeće priče koju imam da vam pripremim.
Коментари
Постави коментар