U ovom prilogu ili blogu čekaće vas jedna uzbudljiva partizanska priča, ispričana iz ugla jednog vojnika. Priča je vrlo detaljno zahvatila svaki detalj. Ako volite partizanske priče onda će ova biti jedna od lepših. Dakle ova priča se zove:
KOLONA PO JEDAN
Tog desetog maja 1942. bio je poslednji dan u Foči. Evakuacija bolnice na Rudine već je završena, a to je u suštini bila i najveća naša briga. Sve ostalo, pa čak i rezerva hrane, bilo je sitnica, u poređenju sa spasavanjem ranjenika. Poslednji ručak u hotelskoj trpezariji, bio je "s nogu". Ne samo zato što smo se žurili, jer je naš partizanski manir bio da ne žurimo pri napuštanju grada ili sela. To je zaista jedan efikasan način da se sačuvaju životi, održi besprekorna disciplina i kontinuitet u radu. Ručali smo tako zato što u trpezariji bukvalno nije bilo nikakvog nameštaja-svi stolovi, stolice i posuđe bili su preneti na Rudine za dopunu opreme naše bolnice.
-PEŠAČKO BRVNO-
-"Dakle, Volođa, kao što smo se dogovorili"- kaže mi na izlasku iz trpezarije Pavle Ilić Veljko, koji je baš ovih dana došao na dužnost zamenika načelnika Vrhovnog štaba.-"Mostove preko Čehotinje spaliti i ostaviti samo jedno pešačko brvno za povlačenje naših zaštitnih delova noćas. Pazi da ne upališ Foču!"-
- Još ranije smo diskutovali o načinu uništavanja mostova preko Čehotinje i rešili da ih ne miniramo, pošto su ovi mostovi u samom centru grada, (kako ne bismo uništili toliko dragoceno staklo gradskih prozora), nego da ih spalimo.
-Odmah posle ručka moji inžinjerci počeli su pripreme, uglavnom spremanjem sitno cepkanog suvog drveta, a sa prvim mrakom oba mosta su plamtela toliko da sam se ozbiljno zabrinuo. Vetar, na sreću, nije bio jak, ali je ipak skladište rezane građe na desnoj obali u blizini mosta počelo da se dimi, kao i neki krovovi obližnjih kuća. Međutim, sve su to ugasili sami stanovnici Foče, tim lakše što je to bilo na samoj obali Čehotinje pa je vode bilo u izobilju.
-" Brvno za prelaz pešadije"- to sam čuo od Veljka prvi put u životu. Čehotinja je, svakako, daleko šira od toga, da bi se mogla premostiti jednim brvnom. Mostovi koji smo zapalili imali su po nekoliko otvora ukupne dužine oko 35 do 40m, a tolike grede uopšte i ne postoje.
-Prva ideja se rodila- pobiti štapove i formirati oslonce. Odmah sam to odbacio- nema vremena, alata, spremnih radnika.
-I druga ideja- skovati "koze" i namestiti ih u vodu- nije bila prihvatljiva. Voda je dosta duboka i hladna, za postavljanje "koza" valja ući u vodu, a nemamo ni testere ni eksere da bi se "koze" skovale. Na raspolaganju nam je veliko skladište dasaka i oble građe tu, odmah do mosta. To je bio naš glavni i jedini materijal i bilo ga je i više nego dovoljno.
-I onda- spasonosna ideja "pešačko brvno"- to znači konstrukcija opterećena samo "kolonom po jedan", koja može da bude i jako rastegnuta a velikim ostojanjem između pešaka- dakle sasvim malo opterećenja. Prema tome, međuoslonci u vodi mogu da budu i plovni, splavići od par oblica vezani recimo za preostale patrljke šipova od spaljenog mosta konopcima ili žicom.
-I tako je bilo. I brvno je bilo gotovo za nešto više od tri časa rada.
-GOREO JE I NAŠ HOTEL-
-Sunce se već pominjalo iza brda kada smo napustili Foču i krenuli prema Bistrici. S našom inženjerskom kolonom krenula je i poveća grupa drugova koji su do zadnjeg momenta završavali poslove u vezi sa evakuacijom i održavanjem kontakta s našim jedinicama u povlačenju. Tu su bili Marko, Crni, šifranti i radisti, večito nasmejan i raspoložen Vlada Dedijer i mnogi drugi. Foča je ostala za nama tiha, zamrla. Fabrika duvana još se pušila- naši su zapalili sve rezerve duvana, goreo je i naš hotel i zgrada komande mesta. Narod se opet uvukao u svoje kućice očekujući svašta...
- Jutro je bilo sveže i sunčano, ali svi smo bili neispavani, umorni, tromi i gladni.
-Kolona odmiče sporo i ćuteći. Mi, inženjerci, razgovaramo, naravno, o brvnu, tom neočekivano lakom i zgodnom rešenju. Prisećamo se kako su i Fočanci, gledajući izpočetka našu "rabotu", s nepoverenjem, odjednom i sami uvideli koliko je to bilo duhovito i lako ostvarljivo rešenje i nisu bili škrti u izrazima odobravanja i pohvala, a ja se stalno vraćam na moj prvi razgovor s Titom i sve više uviđam u čemu je suština njegove ideje-"najpre prikupiti materijal i onda prema njemu u datoj konkretnoj situaciji tražiti tehničko rešenje". Imali smo konačno neograničenu količinu debelih dasaka i dosta oblih trupaca. Mostić je trebalo samo da posluži samo za prelaz Kraljevačkog bataljona, od možda najviše 200 ljudi, sa svega nekoliko tovarnih konja, koji mogu i da preplivaju reku, ali prelaz bataljona mora se obezbediti pošto-poto. To su, dakle, polazni podaci za ostvarenje jedne konstrukcije, koja bi mogla poslužiti samo za ove, sasvim precizno određene svrhe i samo u toku određenog vremena. To nije, dakle, pešački most u onom uobičajenom građevinskom smislu, nego partizansko rešenje obezbeđenja prelaza zaštitnice preko reke.
-Sunce je već bilo visoko kad smo stigli do sledećeg mosta preko Drine, koji se isto morao rušiti. Bila je to opet veoma teška konstrukcija, koja je jednim otvorom premošćavala Drinu na dosta velikoj visini kod samog ušća Bistrice. Lučna konstrukcija s kolovozom, gore dugačka oko 70m, bila je sastavljena od težih čeličnih profila. Ovaj most pripremili smo za rušenje još mnogo ranije. U tri krupne mine na mostovsku konstrukciju bilo je vezano 115kg eksploziva, uvijenog u neke mušeme, pokupljene po kućama u Foči kako bi se eksploziv zaštitio od kiše i od snega.
-ZAČULA SE JAKA EKSPLOZIJA-
-Cela kolona je zastala na jedno 200m ispred mosta na jako uzvišenoj obali Drine, odakle se video i most, duboko dole, i skladište građe, Brod na drugoj strani Drine, a u daljini i Pivska planina, kuda smo krenuli na Rudine. Svi su izjavili da žele da vide miniranje mosta iz blizine.
-S miniranjem smo morali čekati Kraljevački bataljon, koji se morao prebaciti preko ovog mosta na levu obalu Drine, još nije stigao. Ovaj odmor je bio i više nego poželjan. U zavetrini i na suncu gotovo svi smo odmah zaspali.
-Kraljevčani, obavešteni da će se most na Drini minirati, stigli su veoma brzo. Bila je to zaista impresivna slika kad je kolona po jedan čvrstih stasitih ljudi počela naglo da izranja. Iza kose, Kraljevčani nisu išli drumom, nego stazama i prečicama. Bez zadržavanja je njihova kolona produžila preko mosta.
-Na most smo pošli samo nas dvojica- Bačić i ja. Kako je konstrukcija bila s kolonom gore, morali smo s mnogo rizika da se spuštamo po štapovima konstrukcije da bismo namestili u gotove mine "šmorce"(patrone eksploziva s kapislama) s dugačkim fitiljima, koji bi mogli goreti 5-10 minuta, koliko je nama trebalo da se sklonimo. Eksplozija, i to veoma jaka, začula se kad smo već bili stigli do naše kolone i posle ove prve mine nastala je tišina. Očekujemo napeto i sledeće mine- ali ništa, dok most, koji se sasvim dobro video, kao da se samo malo nakrivio. I tek odjednom, u sredini korita Drine, gotovo ispod samog puta gde smo svi stajali, prolomi se druga eksplozija, a za njom i treća. Trenutna panika zahvatila je sve nas i svi smo se razbežali i sakrili po jarkovima iza krupnijih stena.
-Kada se sve smirilo, postalo je jasno u čemu je stvar, iako su mnogi bili uvereni da su to bile bombe neprijateljskog aviona, koji nam se prikrao, u stvari prva eksplozija teške mine na mostu otkinula je pritiskom vazduha ostale. Do toga je došlo usled primitivnosti naše opreme i razne dužine fitilja u minama. Uvijene dobro mušemama one su ostale kompaktne, doplovile vodom do nas i onda je vatra dogorelog fitilja izazvala efektnu, ali beskorisnu i za nas jako skupu eksploziju. Kad su prošli trenutci zabune, izdržao sam čitavu poplavu podsmeha i vesele, ali sasvim drugarske i korektne kritike.
-Bačić i ja opet smo se uputili na most. Eksplozija je prekinula donji levi nosač i iskidala i iskrivila više kosih zatega, most se malo nagnuo, ali se još uvek dobro držao na osloncima. Ipak sve je govorilo da bi trebalo još najviše dve najmanje mine na desnom donjem nosaču i most će se srušiti. Odlučio sam se za mine po 5-6kg, ali sam se teško zabrinuo kako ćemo ih namestiti. Da bi se došlo do pogodnog mesta, trebalo bi se pustiti 5-6m do oslonca mosta i onda puziti po iskidanom i deformisanom paraboličkom nosaču bar 10m.
-Bačić se sam odlučio za ovu akrobaciju. Ja sam mu vezao dugački konopac oko pojasa i tako ga osiguravao. U džepovima je poneo eksploziv, a na vrat namakao, kao ogrlicu, ceo kotur litija, od 20m, kako bi njegovo sagorevanje trajao što duže. Ja sam namestio gornju minu dosta lako i brzo.
-Dugo je sve to trajalo i najzad sam na konopcu izvukao Bačića i kraj fitilj. Odmah smo upalili obe mine i potrčali prema našoj koloni. još nismo stigli, kada su se začule eksplozije i teška mostovska konstrukcija se survala u vodu. I pored početnog neuspeha inženjerci su ipak dobili srdačan aplauz svih prisutnih, pa čak i Kraljevčani s one strane mahanjem ruku pozdravili su naš uspeh.
-Bilo je već blizu podne kada je naša kolona u istom sastavu krenula desnom obalom uzvodno, putem koji smo mi inženjerci pre nekoliko dana doterivali.Većina u našoj koloni je jahala. Vlada Dedijer je meni ustupio svoga konja, ne znam na čiju sugestiju, ali nije na sopstvenu, jer se osećalo da je ljut. Bio sam u celoj grupi najstariji po godinama.
-Prenoćili smo u polurazrušenoj bivšoj žandamerijskoj kasarni na Bastasima, gde smo našli još dosta lakih ranjenika, koji su se na putu za Rudine zaustavili da se odmore. Sutradan ujutru stigli smo na poslednji viseći gvozdeni most preko Tare kod Šćepan-polja, gotovo na samom sastavu Pive i Tare i na početku Drine. Most je bio samo za pešake i tovarne konje, visok, uzak, lak i elegantan, ali veoma solidan, kvalitetne industrijske izrade. Rešio sam da s četiri lake mine prekinem i noseće čelične konopce i uzdužne čelične grede u samoj sredini mosta. Naša patrola, poslata prema Bastasima, uverila se da su svi ranjenici i bolesnici već prešli preko mosta na Šćepan-polje. Pristupili smo miniranju, ali sam doživeo teško razočarenje. Čelični konopci su 25mm, po četiri sa svake strane, uopšte nisu ni osećali dejstvo eksplozije malih mina, kakve su se za njih i mogle privezati. Imali smo svega još oko 15kg eksploziva, štedeli do maksimuma- ali ni više puta ponavljanje eksplozije, ni sam potrošeni eksploziv- nisu ni okrznuli čelične konopce. Oni su se samo trzali svaki put, ali od kidanja ništa. Njihova elastičnost potpuno je neutralisala dejstvo slabih mina.
-U međuvremenu je već tri puta kod mene dolazio zadihani kurir, koga je s osmatračnice na gradu slao drug Crni s pitanjem- kada će se most srušiti i da li će se uopšte srušiti. Italijani su već ušli u Foču, i kao što su obaveštavale patrole Kraljevčana sa leve obale Drine, jutros počeli da napreduju prema Šćepan-polju. Uskoro, baš kad smo ispucali poslednji patron eksploziva, i mi sami smo primetili njihove patrole kako se oprezno kreću padinama Huma.
-MOST SE ZGUŽVAO I SRUŠIO U REKU-
-Na zaravni iznad nas počeli su se prikupljati borci s puškomitraljezima. Italijani mogu prodreti u ovu našu prirodnu tvrđavu samo preko mosta. Odbrana je moguća, ali bilo bi bolje srušiti most. Nervoza obuzima sve nas, a izgleda brzo se proširila na celo Šćepan-polje. Moji inženjerci nemoćno gledaju u most i u mene. Prikupljaju alat, i izgleda, nameravaju da se povuku. Znam da imamo još samo 6 kutija po 100 komada kapisli. Znam i to da eksplozivne materije u njima nema mnogo, ali to je sve što imamo i moram da pokušam. Vežem po dve kutije, ali ne na konopce, nego na čelične ankere, koji spajaju konopce s velikim betonskim blokovima, uglavljenim u stenovitu obalu. Eksplozija je presekla čelične ankere kao da su od stakla i mostovska konstrukcija, sva zgužvana, začas se našla u Tari. Dakle- zaista i bukvalno u poslednji čas.
-Odmah sam se opustio. Osetio sam se slab i klonuo. Legao sam pod neki grm i tu dugo ležao. Moji inženjerci su se pružili pored mene. Njihovo ćutanje izgledalo mi je kao veoma rečita osuda moje greške i neznanja. Njima, neobrazovanim i nestručnim ljudima, posle svega izgleda postalo je jasno (kao i meni), da ja nisam podcenio elastičnost žičanih konopaca i da sam od samog početka minirao krute ankere od krtog čelika, cela stvar bi se odvijala prosto, brzo i efikasno.
-Popeo sam se na plato Šćepan-polja. Ljudstvo s oružjem, prikupljeno za odbranu, već se razilati i s očevidnim zadovoljstvom komentariše događaje. Italijani, čim su opazili da je most srušen, vratili su se prema Foči.
-Još istog dana po podne stigao sam u Lječavine, kuda me je Crni uputio. Tu je bilo sedište najužeg dela Vrhovnog štaba.
Ovo je bila jedna od partizanskih priča koja je davno napisana. Pa sada malo da se proširi u javnosti. Kako je vojnik Volođa rušio mostove. Nadam se da ste uživali u ovoj priči, pišite utiske vaše u komentaru, nadam se da će sledeći blog biti još jedna partizanska priča ili ako ne Bože moj bit će sigurno nešto drugo što je takođe zanimljivo. Do skorog pisanja!
.jpg)
Коментари
Постави коментар