Pod kišom kuršuma

 U ovom današnjem blogu donosim vam jednu kratku priču. Nadam se das uživate u objavljivanju mojih partizanskih priča. Mislim da se razumemo to nisu lično moje, to su priče koje su davno zapisane, a ja ih samo prepisujem da se nebi zaboravili naši srpski junaci. Uživajte u priči pod nazivom:

POD KIŠOM KURŠUMA

 Četvrta ofanziva se primiče Bihaću. Grad se već poodavno evakuiše. U šumi i prema Bosanskom Petrovcu i Drvaru iznosi se rezerva hrane, razni materijal, naročito sanitetski. Postepeno odlaze i naše ustanove.                                                                                                                                                          Vrhovni štab već je prešao u zamak Ostrožac, a u Bihaću, kao i uvek kada se napušta neki grad, ostala je mala grupa rukovodilaca. U ovom slučaju to su bili drugovi Marko i Terzić- sa malom zaštitnicom, jednim pešadijskim vodom novoformirane Pionirske čete. Usled opasnosti od bombardovanja napustili smo zgradu u centru grada, gde je dotle bilo sedište Vrhovnog štaba i prešli u jednu malu, prizemnu zgradu na ivici grada, u ulici koja vodi ka železničkoj stanici.                                                                         Ipak smo i tu pretrpeli žestoko bombardovanje. Najpre su 10-15 nemačkih aviona bombardovali cntralne delove grada, očevidno sa ciljem da napadnu Vrhovni štab, a onda se jedan od njih odvojio i uputio pravo na nas. On je leteo nisko, tačno iznad leve strane ulice, gde je bila i naša kuća i spuštao po jednu bombu bukvalno na svaku kuću u nizu. Jedna bomba je udarila i u kuću gde smo bili mi, i u bašti pred kućom. Kuća je bila prilično demolirana, ali ranjen je samo jedan borac Pratećeg bataljona u stopalo. Preciznost bombardovanja navodila je na misao da su u Bihaću proustaški elementi, videći da mi napuštamo Bihać, obavestili Nemce ko i gde se još nalazi u gradu.

 (Glumac koji bi mogao tumačiti glavnog lika-Viktor Savić)                                                                                                                                                                        

        *INŽENJERCI PRED OZBILJNIM ZADATKOM*

Napustili smo kuću pod vatrom mitraljeza iz aviona koji se još više puta vratio kad je izbacio sve bombe. Marko i Terzić otišli su s pratnjom na ivicu grada u pravcu Ripačkog klanca, a ja s inžinjercima na betonski most preko Une. Imali smo zadatak da ga obavezno srušimo.                                                Most je bio težak. Iako nešto načet miniranjem i od strane bivše jugoslovenske vojske u toku aprilskog rata 1941. godine, on je još uvek predstavljao ozbiljan zadatak za nas. Stvar je bila u tome što se ovaj most mogao rušiti ili upotrebom ogromne količine eksploziva teškim spoljnim minama, ili bušenjem velikog broja minskih rupa u nosačima mosta. Mi nismo imali ni mnogo eksploziva, niti alata za bušenje mina, ni dovoljno vremena i pred mene se postavio zadatak da smislim nešto, da pronađem metod koji bi doveo do željenog rezutata, pomoću naših stvarno raspoloživih sredstava.                          S druge strane, Nemci su odlično znali da je to jedini most preko Une na ovom pravcu. Iako Una ne predstavlja neku značajniju prepreku za modernu vojsku, bar na ovom delu svoga toka, ipak su Nemci, po svemu sudeći, želeli da sačuvaju most pošto-poto. Ili su se i oni bojali da izgube vreme oko izgradnje privremenog mosta ili nisu možda imali potrebnu opremu kod jedinica koje su nastupale, tek tog jutra iznad mosta bukvalno je visio jedan avion, i stalnim mitraljiranjem ozbiljno ometao rad na njemu.         To su bile ozbiljne teškoće koje je naša mlada inžinjerijska četa morala da savlada u što kraćem vremenu.

                                                                                             

        #NERAVNOPRAVNA "UTAKMICA"#

Rušenje smo izveli zaista na "partizanski" način. Dosetio sam se da bi dilatancione fuge, koje su se već bile nešto više proširile zbog neuspelog miniranja, mogle da nam posluže umesto minskih bušotina. Eksplozijama malih mina od po jednog do dva patrona, proširili smo ih toliko da su posle šeste uzastopne eksplozije i eksplozijom svih 32 kg oborili ploču jednog otvora. Na isti način oborili smo ploču i drugog otvora.                                                                                                                                  Inženjerci su se morali sklanjati s mosta pred svakim naletom aviona i, samo dok je on pravio zaokret, imali su vremena za postavljanje mina.                                                                                                      Nemac, pilot, svakako je video šta se radi na mostu i do maksimuma je skraćivao vreme za manevrisanje avionom. Međutim, i naši hrabri mladići nisu se dali prevariti i radili su brzo, tačno i efikasno.                                                                                                                                                     Fantastičan utisak ostavljala je ova "utakmica" između praktično golorukih i neukih inžinjeraca i školovanog Nemca pilota, koji se borio sa njima koristeći snažnu, modernu mašinu i moćno naoružanje.                                                                                                                                                  Ova borba nije se odvijala ni tako jednostavno, niti je trajala kratko. Često je pilot uspevao da prevari inžinjerce za koju sekundu i da otvori mitraljesku vatru pre no što su oni očekivali i bili još na mostu ili pak inžinjerci sami ponekad izgube, nekoliko sekundi više na postavljanje eksploziva za naredne mine, ali ne beže i svesno i prisebno završavaju rad po kišom nemačkih kuršuma. To što niko nije poginuo, niti je bio ranjen, ja sam objašnjavao samo tako što je Nemac brže gubio živce i sve slabije nišanio, a tačan rad i prisebno držanje naših inžinjeraca bio je za mene dokaz njihove hladnokrvnosti i smelosti.     Nemci, su naravno, prešli Unu, ali ne kao što se kaže na "leđima" naših jedinica koje su se povlačile. Naše rušenje mosta svakako ih zadržalo i poremetilo njihove planove.

                                                                                           reka Una

 Ovo je do sada i najkraća priča koju sam vam izložio. Nije imalo puno dijaloga, ali imala je poentu. Ako vas buni slučajno što stavljam slike glumaca na blogu, to je zato što ih ja zamišljam u tim ulogama, pa samim tim i vama da bude lakše kad čitate da imate nekog ko da vam glumi u glavi. Prijatno vam čitanje, i uživajte do sledeće priče.