Poslednji let

 Pozdrav dragi moji čitatelji. Danas sam vam spremio jednu zanimljivu priču koja se malo drugačije završava. Današnja priča se radi o vazduhoplovstvu Srbije. Uživajte u čitanju priče pod nazivom:

POSLEDNJI LET

 Senke aviona klizile su iznad površine mora, utrkujući se sa avionima.                                                         -"Eno Neretve- odjeknuo je u slušalicama glas majora Ratka Jovanovića, komandira 1.odeljenja- Penjemo se do visine 1500m".-                                                                                                                       Četiri lovca kao jedan "odlepili" su se od morske površine. Brišući let trajao je oko dvadesetak minuta. Prošlo je još deset minuta leta. Komandir Jovanović je pažljivo osmatrao vazdušni prostor, a i Neretvu, koja je krivudala kraj Veleža i Prenja, put i prugu uz reku, nadajući se da primeti neprijateljske vojnike i vozila. Toga dana, 4. Oktobra 1944, pre poletanja naredio je mehaničarima da pripreme odeljenje aviona za dugu maršutu preko Jadranskog mora, sve do Sarajeva i Maglaja i da ga snabdeju ubojnim materijalom- granatama i municijom za topove i mitraljeze.                                                                         Ovog oktobarskog dana njihov zadatak je bio nasilno izviđenje pruge i komunikacije Jablanica-Sarajevo-Maglaj. Piloti su detaljno izvršili pripreme na ratnoj karti, a let im je bio posebno drag jer će opet leteti iznad Jugoslavije i rodni kraj im više nije bio tako daleko kao onda dok su leteli u Africi, dok su se preobučavali na savezničkim avionima- lovcima "splitfajerima", ili dok su na Italijanskom aerodromu Kana svi napeto očekivali da dobiju ratni zadatak i maštali o vazdušnim okršajima sa protivnicima.

      $NEVIDLJIVI NEPRIJATELJ$

Velež im je već ostao sa desne strane, a ispred se nazirao Prenj. Njegove strme padine spuštale su se od Neretve, koja je kod Jablanice pravila veliku okuku. Železnička pruga je vodila pored reke i na njoj nije bilo kompozicija, osim nekoliko vagona u stanici. Međutim, piloti nisu bili razočarani: zadatak im je tek predstojao. Jer, pre poletanja u štabu su im javili da Nemci vrše pregrupisavanje i da su duge kolone vozila i tenkova opazile i neke savezničke posade koje su preletele preko Jugoslavije.                                  -"Ostajemo u koloni broj 2 "priđi bliže"- opomenuo je major Jovanović zastavnika Radovana Radulovića, koji je bio njegov pratilac- idemo dalje i sada moramo biti pažljiviji".-                                      -"Oni se ne mogu sakriti!"- javio se major Đuro Ivanišević, koji je bio vođa drugog para aviona i leteo kao treći u formaciji.-                                                                                                                             Ipak, pilot Radulović se vejkao. Jer, pruga je i dalje bila prazna, bez kompozicija, a put sasvim pust. A toliko mu je bilo drago što ga je komandir odredio za ovaj, do sada najduži let od njihovog aerodroma. Razmišljao je kako će im "ulov" ovog puta biti slab i u sebi se nadao da će bar dva tenka biti negde na putu.                                                                                                                                                               Do Maglaja sada nije bilo daleko i pratioci su očekivali da će im komandir narediti da naprave zaokret, okrenu nazad i svoje bombe izbace negde, iznad nekog mosta.                                                                  Komandir je i dalje pažljivo osmatrao i, sav razočaran, hteo da naredi povratak. Bili su oko tri kilometara severno od grada.

                                                                                                  

        @PRVI NAPAD@

  -"Vidim voz!"- odmah je upozorio pratioce.-                                                                                                -"Vuku ga dve lokomotive- dodao je major Ivanišević- eno i dva putnička vagona u kompoziciji".-       Kompozicija nije bila dugačka. Svi piloti su opazili još četiri vagona natovarena tenkovima i kamionima...                                                                                                                                                    -"Idemo odmah u napad! Pratilac i ja gađamo obe lokomotive. Drugi par neutrališite topove na četvrtom vagonu. Kontrola osigurača!"-                                                                                                      Čim je izdao naređenja, Jovanović je napravio zaokret. Nos "spitfajera" se izdikao iznad horizonta, a već u sledećem trenutku "svalio" se na krilo i krenuo u obrušavanje kada je zauzeo liniju gađanja. Nišanio je veoma pažljivo u kotao prve lokomotive, jer je od pogodka završio i uspeh ostalih pilota. Uostalom, cilj je bio veoma dragocen. Pored natovarenih kamiona i tenkova na zadnjem kraju su se nalazila i dva zatvorena vagona sa opremom, a u putničkim- vojnici nemačke jedinice. Od borbenog osiguranja kompozicija je imala protivavionski top "erlikom", koji je bio vrlo efikasan u pogađanju aviona prilikom napada.                                                                                                                         Jovanović je brzo obrušavao, stalno držeći u nišanu prvu lokomotivu. Pogledao je i četvrti vagon i posadu topa koja je sedela u neposrednoj blizini. -"Još nas nisu primetili"- mislio je Jovanović i pretpostavljao da zbog lupe točkova Nemci nisu još mogli da čuju fijuk aviona.                                   Lagano je pritisnuo prekidač za opaljivanje. Ispred "spitfajera" je suknuo plamen: nekoliko granata iz njegovog topa pojurilo je na lokomotivu. Ali, pre nego što je aktivirao naoružanje opazio je da i iz "erlikona" isto tako, zaiskrio plamen i sada je znao da su ih Nemci primetili. Jovanović je bio na maloj visini i, ako sada "povuče" avion vis, izložiće čitav donji deo aviona topovskim cevima. Zato je brzo preleteo iznad lokomotive i napravio veoma oštar zaokret, ali umalo da levim krilom udari u brdo.         Dok se peo u vis, osmatrao je kako i drugi pratilac poput njega pravi oštar zaokret. Ivanišević je tek ulazio u napad, a četvrti u formaciji, zastavnik Đuro Tomšić, još je bio visoko u vazduhu.                          -"Nismo ga zaustavili"- rekao je Jovanović-

  -"Pruga krivuda između brda, a mi moramo da se spustimo niže"- dodao je Ivanišević-

                                                                                                      

            *DRUGI NAPAD*

Voz je posle napada aviona odmah ubrzao. Iz dimnjaka dve lokomotive sukljao je veliki dim i piloti su prosto osećali kako je voz naglo ubrzao. Tek tada je Jovanović shvatio da im preti opasnost: nedaleko se nalazio tunel i sada se bojao da voz uleti unutra pre nego što ga zaustave. Uostalom, i Nemci su znali da im je u tunelu spas: staće u njima najmanje petnaestak minuta dok avioni zbog goriva moraju da ih napuste.                                                                                                                                                         Ali piloti su već napali drugi put. Iz borbenog zaokreta direktno su "izvlačili" avion u kurs za napad, obrušavali se i opaljivali iz topova i naoružanja. Voz je odista imao sreće: pruga je kruivudala između stenja, a visoki vrhovi nisu dozvoljavali pilotima da se spuste niže.                                                         Komandir je sačekao dok i četvrti pratilac završi drugi napad, pa je ponovo okrenuo avion na dole. Stegnuo je zube i pomalo je sebe prekoravao što vozu ne mogu da nanesu ozbiljne štete. Piloti su gledali kako im miraljeski rafali dobuju po vagonima i lokomotivi koji su, oklopljeni, i dalje grabili sve brže i brže, zaklonjeni u visokom useku od stenja.

           

                                                                                                             

               #TREĆI NAPAD#

Kad je krenuo u treći napad, ponovo je video plamene i svetleće metke koji jure od "erlikona" prema njemu. Ponovo je proširio iznad voza, mitraljirajući dužim rafalom dva putnička aviona.                             -"Pogođen sam u krilo!- javio je Jovanović svojim drugovima preko radio-stanice- Mislim da nije tako ozbiljno. Idem ponovo na njih, oni moraju biti naši!".-                                                                      Jovanović je ponovo visoko popeo avion. Motor je zabrujao i "spitfajer" je kao sumanut pojurio na voz. Do tunela je još bilo dosta, jer su piloti napravili manji krug i otpočeli žešće da tuku. Komandir se, dajući primer "provlačio" između brda. Već je bilo i opasno po avion, jer je svakog trenutka mogao da udari u neku stenu. Samo tako je mogao da priđe bliže. Spustio se niže i učinilo mu se da vidi mašinovođe kako iskaču iz lokomotive. Jovanović je ispalio nekoliko mitraljeskih rafala.                           -"Voz je stao- povikao je Radulović- Stao je. Pogodili smo lokomotivu. Gledajte vojnike i oficire kako iskaču i beže!"-                                                                                                                                         Komandir je pokušao da se popne na veću visinu. Avion je reagovao na komande, ali je motor slabo "vukao". Tada je Radulović primetio da s vođinim avionom nešto nije u redu i, dok je brzo leteo prema njemu, video je kako iz motora izbija beli dim.                                                                                           Stotinjak metara dalje vođin avion je počeo da se spušta. Sve je bilo tiho. Jovanović se nije javljao, a Radulović i Tomšić su gledali kako "spitfajer" s uvučenim točkovima dodiruje zemlju, malu livadu pet kilometara jugozapadno od Teslića, i kako odskače uvis. Na sredini proplanka se nalazilo jedno stablo, i avion je projurio kraj njega. Ipak, grane su bile dosta duge i odsekle su deo desnog krila i rep. Avion je još imao veliku brzinu, malo je skrenuo sa linije i uleteo u gustu šumu.                                                     Pratioci su kružili iznad šume oko pet minuta. Avion se nije upalio i nadali su se da će njihov komandir uspeti da izađe iz aviona. Međutim, major Jovanović bio je teško pogođen još u trećem napadu. Grčeći se od bola uspeo je da opazi livadu i nameravao da prinudno sleti.                                                            Trojka "spitfajera" poletela je nazad preko Hercegovine i mora, bez svoga komandira eskadrile.

  

                                                                                                  

 Ova se priča nažalost završila sa tužnim krajem kao što ste i pročitali, ali tako je to nekada nam se i loše stvari događaju kad nam dobro ide. Nadam se da vam se svidela ova priča, imam još nekoliko ovih priča neispisanih. Tako do sledećeg kucanja upoznaćete i drugu priču. Prijatno vam bilo i uživajte u danovima koje vam predstoje...