Spasonosna laž

 Ovog prijatnog dana sa ponosom mogu reći da vam stiže jedna puno bolja priča za razliku od predhodne. Malo da se ušuškate u ćebe i sa laptopem čitajući ovu priču, ne treba vam ni pet minuta, a da stignete na kraj priče. Dakle, ova priča se zove:

SPASONOSNA LAŽ

Lepog sunčanog jutra 25. septembra 1942. godine. Volođin motocikl NSU od 350 kubika  (kojim se sa zanosom služio još od početka avgusta, kada ga je našao razmontiranog, ali potpuno novog u jednoj gatoj muslimanskoj kući u tek oslobođenom Livnu) leteo je. Činilo mu se, kao ptica putem Glamoč-Mlinište-Mrkonjić-Jajce. Velika grupacija njegove brigade pod komandom Koste Nađa napadala je Jajce i on se žurio da odmah po ulasku njegovih jedinica prihvati fabriku, a naročito njen tehnički magacin, nadajući se da će tu naći mnogo koječega što im je nedostajalo.

 

                    (Aleksandar Radojičić- mogao bi da glumi ovog junaka)

Iza sela Perduhovo, na kraju Glamočkog polja, put naglo ulazi u visoku, staru, tamnu jelovu šumu i užim i širim serpetinama počinje da se spušta ka Mliništu. Ni u Glamočkom polju, ni ovde u šumi-nigde žive duše na putu. Potpuno je sam. Prati ga samo ujednačeno zujanje motora, a sva pažnja mu je skoncentrisana na vođenje motocikla preko oštrih i čestih zaokreta na strmim serpetinama.                         Van puta nije ni gledao sem kada je usporavao ispred oštrijeg zaokreta i pogledom je "sekao" krivinu.        Na jednoj tako oštroj i neobično strmoj okuci, morao je gotovo da zaustavi motocikl. Put je bio tako strm jako, nego i razlokan i sav pokriven slojem nevezanog tucanika. Odupirao se jednom nogom o put i kočio motocikl drugom nogom, spuštao se korak po korak...                                                                      ...Odjednom, na nekoliko metara ispred njega, iz šume ispada čovek s uperenim karabinom u njega. Bio je srednjeg rasta, plav, gologlav, u gradskom pohabanom odelu. Od iznenađenja izgubio je labilnu ravnotežu i gotovo je pao na put, držeći se jednom rukom za guvernalu posrnulog motocikla. Motor je nesnosno zavijao na velikom gasu, a zadnji točak se munjevito okretao u vazduhu.                                      Naglim pokretom utišao je motor, cimnuo motocikl za guvernalu, ispravio i, odupirajući se s obema nogama o put, a sedeći u sedlu, oštro je pogledao u čoveka u želji da ga izgrdi na "pasja usta" što ga je toliko iznenadio i uplašio. Bio je potpuno ubeđen da je to neki meštanin, neki borac iz straže komande mesta u Glamoču, koji bi hteo da ga on poveze uz put. Već je bio zinuo- ali je odmah i zanemeo. Nekoliko koraka iza leđa ovog čoveka, zaklonjeni do pojasa niskim, mladim jelkama, stajala su dva - ČETNIKA! Dva prava, bradata četnika, a ukrštenim redenicima na grudima, crnim šubarama na glavama i puškama u rukama.                                                                                                                        Uspeo je da sačuva prisebnost i ni jednim pokretom nije odao svoju preneraženost pa i, sasvim prirodno, strah, nije ni pokušavao da dohvati revolver ili mašinku, da bi se branio, a ni da beži. Sekunda koju je gledao oči s onim gologlavim učinila mu se beskonačnom...                                                            -"Kud putuješ?" pita njega gologlavi hrapavim glasom.-                                                                               Dešava se u životu da neka nova, važna i tog momenta spasonosna ideja zasija u glavi, takoreći u poslednjem trenutku. E tako se nešto dogodilo i Volođi, tog momenta.                                                          -"Za Jajce, vodim tamo vojsku iz Glamoča. Eno, iza mene ide kamion"- slagao je nadahnuto, a glas mu je, na sreću, zvučao sasvim mirno i trenutno se već toliko ovladao sobom da je, popuštajući kočnicu, krenuo lagano motocikl nailazeći gotovo na njega i nemarno mu govoreći:                                    -"Ajde, miči se, nemoj da mi smetaš !"- Ovaj se ćutke povukao korak u stranu i spustio cev karabina. Ona dva četnika, kako je primetio krajem oka ne okrećući glavu, gledali su u njega ne pokušavajući ništa. Oni su, nesumnjivo čuli njihov razgovor.                                                                                               Nimalo ne ubrzavajući kretanje motocikla, prošao je krivinu, a kada je posle desetak metara izašao na pravac, dao je pun gas.                                                                                                                                     Iznenadila ga je tolika naivnost četnika i njihova plašljivost. Kada je ispričao o ovom njegovom susretu komadantu jednog sandžačkog bataljona, na koji je naišao na raskrsnici puteva za Ključ i za Mrkonjić, on mu je objasnio da su to u stvari, razbijene grupice četnika Drenovića koje oni ganjaju već nekoliko dana baš u ovom kraju i koji su ga, znajući svakako da su tu koncentrisane njihove krupne snage, pustili verujući da kamion stvarno tek što nije naišao.

   Prenoćio je u Mrkonjiću u bolnici Druge proleterske brigade, kod njegovog dobrog druga, danas pokojnog, doktora Dulića. Sutradan je tek oko dva po podne krenuo preko sela Jezera za Jajce, tražeći uz put osmatračnicu štaba druga Koste Nađa.