Sumnja

 Noć, topla i mračna, kao da se naglo spustila s vrhova Karavanki. Inženjer Kočevar je sam. Prilikom bekstva iz logora preko livade, kako je kapetan Helmut naredio, rafali teškog mitraljeza su ih rasterali, pa je svako pošao na svoju stranu. Posle jednočasovnog lutanja po mrkloj noći on svrati u omanju, oronulu planinsku kolibu. Nađe se u mračnoj prostoriji, ne znajući da li ima koga unutra, i bez ikakvih sredstava kojima bi mogao da je osvetli.

       *U PREPLITANJU SNA I JAVE*

Još jedanput snažno povika:

  <"Ima li koga unutra!?...">

Nema ništa, tišina.

On se onda zgrči u jednom ćošku i poče da osluškuje. U mračnoj prostoriji u kojoj je odlučio da dočeka zoru, u njega se uvlačio osećaj jeze i straha. Nije to bilo kao u logorskoj ćeliji, u kojoj su povremeno iskrsavale slike života, besmislene i bez stvarne logičke veze. Ništa nije mogao da radi, niti dalje da preduzima, jer se inače ništa nije ni dešavalo. Imao je utisak da je sve stalo, pa čak i vreme. Zaspao je sa osećanjem kao da mu je kamen u grudima i daleko sunce u očima. U početku mu je bilo nelagodno. Ali, u njemu se probudi prkos kad julsko svetlo jutro poče da rudi, kad on u sebi potvrdi, da sve iskreno ispriča prvom partizanskom rukovodiocu na kojeg naiđe. Srce mu uzdrhta ugodnom toplinom.

      *LOŠE PREDOSEĆANJE*

Oko podne stiže u Ljubljanu usamljen, bez novca, gladan i umoran, neobrijan i neumiven. Uputi se prema Miklošićevoj ulici u kojoj je stanovala njegova Ljudmila - devojka koja je za njega mnogo značila i kojoj je, u ovom gradu, mogao jedino da se poveri. Preko nje je upoznao pesnika Kejuha Destovnika, pred kojim mu je, na dan polaska u partizane, obećala da će ga čekati, bez obzira koliko rat bude trajao. Koračao je pored bioskopa "UNION" i, bližeći se njenoj zgradi, predosećao je da nešto nije u redu, da je verovatno neće zateći, niti imati kod koga da se odmori i pojede koru hleba.                         Pope se na drugi sprat i pozvoni.                                                                                                                  Vrata mu otvori nepoznata starija žena.                                                                                                         <"Oprostite tražim Ljudmilu!"> obrati joj se bolešljivim glasom. Žena se namrgodi.                                 <"A ko ste vi?">upita ga ne skidajući nepoverljiv pogled s njega.                                                               <"Ja sam njen verenik.">                                                                                                                               <"Inženjer Kočavar?">upita ona, gotovo da zaplače zbog njegovog bednog izgleda.

     *"NE BISMO SMELI DA IZNEVERIMO"*

Njemu se i suviše žurilo. Nije mogao da podnese da ga ona gleda takvim preneraženim pogledom pa ponovi:                                                                                                                                                           <"Hoćete li mi reći gde je Ljudmila?">                                                                                                         <"Uđite unutra! - odgovori ona i dodade - Ja sam bila Ljudmilina stanodavka".>                                       <"Zato vas i pitam... Šta je sa njom?">                                                                                                         <"Streljana je, gospodare Kočevar!">odgovori ona zagrcnuvši se od plača.                                              Inženjer Kočevar se sruči u fotelju. I njemu suze počeše da hlade lice. Starica otvori krilo vetrine sa bibliotekom, uze knjigu i iz nje izvadi pisamce koje mu pruži.                                                                         >"Dragi moj Janez!                                                                                                                                          Predosećam kako mi odbrojavaju dane. Svaog časa očekujem da dođu po mene.                                      Sudbina je htela da nas razdvoji, da isuviše rano osetimo šta znači biti bez                                                voljenog čoveka, bez zagrljaja, toplog pogleda i nežnih reči.                                                                      Nisam sigurna da ću te više videti. Budi ubeđen da sam neprekidno u mislima                                          sa tobom i našim delom kojeg smo se složno prihvatili i koje ni u kom slučaju                                            ne bismo smeli da izneverimo. Jel' tako, dragi moj Janez?"<                                                               <"Tako je, draga moja Ljudmila!"> Ote mu se prigušen jecaj.

       *ILEGALCI SU PRAKTIČNI LJUDI*

Posle je ručao, obrijao se i u hotelu "EVROPA" sreo dvojicu Ljubljanskih ilegalaca, od kojih je jedan imao rezervne ključeve od četiri policajska automobila, s kojima je uvek u slučaju potrebe, mogao da sa dve - tri grupe nesmetano iziđe iz grada. Ubrzo im poveri sve što se dogodilo s njim.                                <"Kako da ti verujemo?">iznenadi ga jedan od njih dvojice.                                                                      Inženjera Kočevara nešto ponovo štrecnu, isto kao i kad je saznao da njegova Ljudmila više ne postoji. O tome nije razmišljao, i, na prvi pogled, ma koliko njih dvojica bili u pravu, ako se nastavi u tom smislu i od njega bude tražilo da dokazuje ono što je, skoro mu se učini da je bolje da takvu slobodu nije ni doživeo.                                                                                                                                              <"Mislim da bi red bio da mi verujete!... Na mene sumnja kapetan Helmut, sumnjate vi, primetio sam da je posumnjala stanodavka moje pokojne devojke... Ne bi valjda i drug Kajuh pomislio tako nešto?"> <"Lako ćemo za to, druškane!"> reče ilegalac.                                                                                            <"Kako to mislite?">                                                                                                                                    <"Jednostavno... Ilegalci su praktični ljudi".>                                                                                              <"U to ne sumnjam".> popusti inženjer Kočevar.                                                                                        <"Ti si obavezan da se sastaješ sa kapetanom Gestapoa?">                                                                        <"Da, to sam već jedanput rekao".>                                                                                                            <"Predaćeš mu izveštaj kojeg ćemo ti mi izdiktirati... Dezinformacije...">                                                <"A da biste mi konačno sasvim verovali, možda bi najbolje bilo da ga na drugom ili trećem sastanku likvidiram!"> prekida ga Kočevar.                                                                                                                Čovek popi gutljaj vode.                                                                                                                                <"Upravo tako!"> saglasi se.