Prvu bazu kod mene su iskopali Gavra Mehadžić-Vojko; Damjan Petković-Veliki i Gavra Radojčić- Gara. *Seća se Gavra Orelj iz Surduka. Živahan i žilav starac od blizu 80 godina. <"Dok su oni kopali u sobi, ja sam stražario na ulici. Oni se nisu zadržavali. Iskopali su bazu i otišli jer, kako sam kasnije doznao, tako im je naređeno. Ubrzo posle njih došao je Petar Relić-Čeda, proverio je kakva je baza i otišao. Kasnije stigli su Žarko, njegova drugarica seka i Slobodan. Tako smo ih zvali. Ja sam pretpostavljao da su im to nadimci i, kad su se odmorili, pitao sam za prava imena".> <"Kažite vi meni kako se zovete?"> <"Ako ti kažemo, ti ćeš tajnu poveriti svom najboljem prijatelju, ovj svom i-tako redom. A time možeš da upropastiš i sebe i nas. Strpi se do kraja rata pa ćeš čuti".> Čim su stigli, mene, kao starešinu, pitali su da li sam saglasan da primim goste. <"Lepo mi i vi postupate - našalim se - Prvo ste iskopali rupu, a sada, reda radi, pitate da li primam goste".> Za njima su uskoro stigli i još: Andrija, Mića, Ranko, Šaca, čika Kosta.
Lik Gavre Orelja iz Surduka
*ORIGINALNO SKROVIŠTE*
Ovu bazu u sobi nismo dugo koristili. Bila je nesigurna jer fašisti su u to vreme otkrili takav tip baze i pretila je opasnost da je prilikom pretresa pronađu. Zato smo odlučili da je zatrpamo i iskopamo drugu. Đura Jovanović-Mića predlagao je da kopamo u podrumu. Pošto je moj podrum malterisan, ta je zamisao otpala. Mozgali smo i tražili najpogodnije mesto. Pomagao nam je teren. Na delu placa iza kućerka teren je nejednak: sa Šora je mnogo viši nego iz dvorišta. Mi smo to iskoristili: Izvadili smo cigle iz zida za širinu vrata i, dubeći zemlju, bazu smo ukopali pod trotoar. Tako smo na vrlo jednostavan način dobili originalno skrovište. Vrata su bila tako udešena tako da ih oni iznutra mogu zatvoriti.
<"Majstorska baza, nema šta!"> oduševio se Mića kad je video šta smo izveli. U Avgustu kod mene u kući skupilo ih se osmoro i baza je bila mala da sve primi. Zato smo dubljenjem povećali tako da je primala 12 osoba. Septembra 1943.godine, iste godine kada smo je iskopali, imali smo probu. Upala je vojska i zaređala da pretrese kuće. Drugovi se zabaziraju, a ja, neobrijan u starom odelu, sedim na tavanskim tepenicama i čekam. Upali su u grupi. Napred oficir za njim vojnici. Pravio sam se da dremam, a broao sam ih ispod oka. Dva ili tri falilo je od trideset. Raštrkali se po kući i dvorištu, a oficir priđe i zakmeča. Razumem ja da pita znam li Nemački pa odrečno tresem glavom. <"Ti invalit"> pita lošim srpskim jezikom akcentom. Kažem da sam nogu izgubio 1917.
<"Kde si slušila?">
<"Kod zibcigera".>
<"Otkud ne snaš nemecki kad si bila Franjin vojnik?">
<"Znam samo komande: links, rehc, šturm...">
<"A imaš ti partisan?">
<"Da pitam babu. Babo, imaš li patlidžana?">
<"Partisan, partisan! - tumači oficir - Jesi li luta?!">
Nije mi za njega već za vojnike. Razmileli se i cunjaju. Svud pa i po baštici, i, gde je ulaz u bazu. Sna baca po dvorištu očnjike i vabi živinu:
<Pi, pi, pi, pi!"> tim signalom javlja drugovima i bazi da su fašisti pred vratima.
Oficir je razgledao kuću i gumno. Pa je ušao u štalu.
<"Koliko imala semle?"> pita
<"Sto jutara".>
Odmerio me je i zapovedio vojnicima:
<"Curik, niks komunist!">
*E gospodine moj, da ti samo znaš koga imaš u bazi!"* Mislio sam u sebi dok su odlazili.
*LEČENJE PARTIZANSKOG IZBEGLICE*
Drugom prilikom utrčao sam im u šake i mislio sam da je gotovo. Ali, pre nego što ispričam kako sam mogao nastradati, da objasnim kako smo lečili Grulovića. Kada su 1941. godine Mađari proterali koloniste iz Bačke, ja sam primio stariji bračni par tih izbeglica. Kada se Aćim razboleo, presvučem ga u odelo Bačvana i dovedemo doktora Boru Gnjatića da ga leči. Bora ga je pogledao i prepisao lek. Pre nego što će otići, kaže meni:
<"Slušaj Gavro, to nije Bačvanin".>
<"Ma jeste".>
<"Nije - kad ti kažem".>
<"Nemoj, Boro, da se nadmudrujemo. Čovek je bolestan, a ti si doktor. Leči ga i ne pravi pitanja".>
Uveče opet smo doveli Boru, jer Aćima je spopala neka vatruština - izgore čovek. Da mu on injekciju i kaže im otvoreno:
<"Gavro, to je partizan!">
<"Kakav partizan, vidiš da je stariji čovek. A, toliko ti je valjda poznato da u partizane ne idu starci već mladići".>
Bora je dvaput nedeljno obilazio Aćima, a posle je pobegao od Švaba i postao partizanski lekar.
E u to vreme, dogodilo se ono što sam u početku napomenuo. Vraćao sam se iz Slankamena sa lekovima. Usput sam svratio na salaš i u čeze strpao nekoliko šunki. Desilo se da sam od salaša do kuće zadremao u čezama. Na stotinak metara pre selom nešto me je trglo. Otvorim oči i imam šta i da vidim: Fašisti. Kod mene lekova svakojakih i dosta. Da nisam spavao, ja bih ih pobacao usput i posle, kad fašisti odu, pokupio. Sad mi je preostalo da ih potrpam pod košulju, oko sebe, pa šta bude biće.
Zaustave me i napadnu:
<"Ti si partizanski poštar!">
Ja ćutim.
<"Silazi! - narede, ali u isto vreme, ugledaju šunke - A, tako, nosiš šunke da hraniš partizane!">
<"Gospodo, ja imam salaš u njivama - možete proveriti. Šunke sam osušio i nosim ih kući. Kad bi hranio partizane ne bih ih nosio u selo već iz sela jer partizani su u polju".>
Ovaj odgovor ih je razuverio, ali me nabeđuju da sam partizanski poštar.
<"Znate šta? - presudi jedan - šunke ćemo uzeti, a on neka ide kući".>
Tako i urade. Kod kuće sam drhtao kao prut. Samo kad me nisu pretresli. Našli bi lekove i nebi mi bilo spasa. Od onda još nikada nisam zaspao u kolima ili čezama.
Slučajeva je bilo svakakvih. Drugovi su odlazili poslovima i vraćali se. Tek posle rata saznao sam njihova prava imena: 1. Žarko je bio Jovan Veselinov,
2. Slobodan je bio Aćim Grulović,
3. Mića se zvao Đura Jovanović,
4. Ranko je bio književnik Jovan Popović,...
Raspitivao sam se i doznao sve redom. Dugo smo živeli pod jednim krovom i za istim stolom pa smo se srodili. Voleli smo ih i čuvali. I oni nas. I eto, ostadosmo živi - i mi i oni. Baza je bila sigurna.
Коментари
Постави коментар